Blog

Čikica na centru igrališta je svirao za početak utakmice. Pogađete? Reč je o fudbalskom sudiji.

Osim na sportskom terenu odsudne bitke se svakodnevno vode i na terenu prava. Gle čuda, i u ovim nadmetanjima arbitrira sudija, ali „pravi“. To su trenuci kada pištaljke bivaju zamenjene tučkovima, a dresovi sa kratkim rukavima dugačkim sudskim togama. „Pravi“ sudija, kao i ovaj sportski, ima samo jedan zadatak – da odsvira „fer“.

Razlikujemo dve vrste sudija: „glavne“ – profesionalne sudije i „pomoćnik“ – sudije porotnike. Za razliku od fudbalskog meča u kome uvek sude najmanje trojica sudija, pravdu u sudnici ponekad deli samo jedan (npr. državinski sporovi i sporovi male vrednosti).

Sudije su nezavisne u svom radu jer je to uslov da zadrže isti kriterijum prema oba rivala. Nezavisnost sudija se postiže na nekoliko načina:

1) Pravilima o izboru – sudije bira Narodna skupština na predlog „Sudijske organizacije“ – Visokog saveta sudsktva, i to na period od 3 godine. Nakon isteka ovog vremenskog perioda „Sudijska organizacija“ vrši reizbor prvobitno izabranih sudija, ali ovoga puta ne za „novu sezonu“, već za stalno.

2) Stalnošću sudija – sudijska funkcija je stalna, osim kada se sudija bira prvi put na „tri sezone“. Nakon ovog novog izbora sudija ne podleže reizboru.

3) Nepremestivošću sudije – sudija vrši svoju funkciju stalno u sudu za koji je izabran. Niko ne može bez njegove saglasnosti da ga premesti ili uputi u drugi „niželigaški“ sud.

4) Pravom na prirodnog sudiju – „Rivali“ imaju pravo da im sudi sudija koji je nepristrasan u pogledu ishoda njihovog „meča“. Sudije se biraju „žrebanjem“, jer se na ovaj način sprečavaju „nameštaljke“.

5) Imunitetom sudija – sudija ne odgovara za mišljenje izraženo prilikom vršenja sudijske dužnosti. Kardinalne greške načinjene u sudnici ne koštaju tako skupo kao one na sportskim borilištima.

U sudnici se takođe izriču „sudijske sankcije“. Sudije u sudnicama „mašu“ osuđujućim presudama. Međutim, ukoliko se pokaže da je „lopta oduzeta bez faula“ okrivljeni biva oslobođen optužbi. I čikica u togi nekada odluči da dosudi „najstrožu kaznu“, samo tada ne pokazuje na „belu tačku“ već na zatvorske rešetke na kojima je ispisan broj 40. Sudija „diže ofsajd“ jakim udarcem tučkom o sto kada stranke pređu granicu i povrede dostojanstvo suda zahtevajući povratak u „sportske okvire“.

Sudnica, kao uostalom i stadion, je poprište brojnih diskutabilnih situacija, kada je odluka prepuštena slobodnoj sudijskoj proceni. Dok u sportu sudijske greške dovode do suspenzije, u pravu dolazi do „obaranja“ presuda i stavljanja sudija u „red ponavljača“ nenaučenog gradiva.

Nekada je potpuno jasno da sudija simpatiše našeg protivnika i tada on mora biti isključen iz suđenja (npr. ako je sam stranka ili njen punomoćnik, ili ako je bliski srodnik sa strankom itd.). Sa druge strane kada postoji samo bojazan da će sudija „svirati navijački“ podnosimo zahtev za njegovo izuzeće o kome odlučuje sudsko veće.